(СРПСКА ИСТРАЖИВАЧКА МРЕЖА)
За вријеме рата (1992-1995), муслимански агресори и екстремисти су на подручју Власенице убили 650 лица српске националности. Међу жртвама је био велики број жена, деце, старих и болесних људи а за ове злочине до данас нико није процесуиран.
Годинама уназад, становништво Власенице је изложено различитим облицима узнемиравања и психичког малтретирања. Политички мотивисана хапшења невиних људи уносе велике немире, страх и неповjерење међу грађане Власенице. Грађани Власенице су огорчени и непријатно изненађени чињеницом да се хапсе, приводе и осуђују часни и поштени људи који су стали у заштиту свог народа од муслиманских терориста, док се прави злочинци и агресори штите и ослобађају сваке одговорности.
Подсjећамо да је на подручју Средњег Подриња убијено 3267 Срба, док их је само на подручју Власенице свирепо убијено 650. За ове злочине до данас није подигнута ниједна оптужница, нити је процесуиран иједан Бошњак.
На врло свирепе начине су убијани српски цивили, међу којима је и велики број жена, стараца и деце. На подручју Власенице је силовано и злостављано више десетина жена српске националности. Протjерано је више хиљада мештана, а хиљаде српских кућа је спаљено, порушено и разорено. Демолиране су и православне цркве и сеоска гробља.
Међу жртвама је било и много дjеце српске националности која су убијена на свирепе начине, попут Наде Брежанчић (9), Драгана Брежанчића (12), Миленка Трифковића (13), Радета Голића (12), Небојше Илића (17), Мире Крстић (17), Миће Лазаревића (18), Ристе Којића (10) и још много друге дjеце..
Међу силованим женама, била је и Анђа Обрадовић која је ухапшена 17. септембра 1992. године у Новом Селу код Зворника, да би потом прво била одведена у село Бајриће и тамо заточена, а онда “4. или 5 октобра” доведена у логор “Шталу” код Власенице. “У Бајрићима су ми дали димије и рекли да ми је име Фата, те ме одвели у самицу. Полицајац Адем Костеровац ме је силовао и убио моје још нерођено дијете. Била сам трудна”, испричала је својевремено за медије, Анђа Обрадовић која је у муслиманским логорима провела неколико месеци где је силована, мучена и злостављана.
Први злочини над српским цивилима почињени су још у априлу 1992. када је нападнуто неколико српских кућа и убијено неколико цивила, углавном старије доби. Већи масовни злочин догодио се 21. маја 1992. када су припадници тзв. Армије БиХ, регрутовани са подручја Власенице, Церске и Коњевић Поља масакрирали осам а тешко ранили троје српских цивила, недалеко од села Жутица. Мићо Лазаревић је имао свега 17 година када је убијен. Миљана Обрадовић (54) и Обренија Илић (34) лишене су живота на врло окрутан и безуман начин.
Само четири дана касније, муслимански екстремисти су напали српска села Младово, Врановићи, Оловци и масакрирали 24 цивила српске националности. Жртве су убијене у својим кућама али и на пољима, где су обављали уобичајене пољопривредне радове. Готово све жртве су биле жене, старци али и болесни људи и инвалиди који нису били у могућности да се евакуишу и напусте своје домове. Старац Рајко Ђерић (80) и његова супруга Рајка (75) мучени су, малтретирани и на крају убијени. Међу жртвама је била и старица Миољка Шкиљевић (78) која је била изложена стравичним тортурама од стране екстремиста. Убијени су и старац Илија Алексић (1921), његов непокретни син Игњат, Драган Зорановић, Војка Балотић, Владимир Куцаловић, Мићо Ристић...
29. маја 1992. нападнуто је српско село Јеремићи, где је масакрирано троје лица српске националности. 10. јуна 1992. нападнуто је село Рупово Брдо код Власенице, где је убијено 12 а рањено 40 цивила српске националности. Брачни пар Војислав Милинковић и његова супруга Мирјана, малтретирани су и мучени а потом убијени и запаљени у својој породичној кући. Међу убијенима су били и старица Ковиљка Жугић (70), старац Комљен Жугић и његов син Трифко. Спаљено је 30 српских кућа и 40 помоћних зграда и објеката, међу којима и основна школа.
13. августа 1992. нападнуто је српско село Кљештани, где је убијен већи број српских цивила а нису биле поштеђене ни жене. Између осталих, убијени су Радован Кљештан, његова супруга Богдана (57) као и брачни пар Војин (56) и Грозда (62) Кљештан. Жртве су пре убиства мучене и изложене невероватним облицима тортуре. Од задобијених рана и повреда јако је било тешко идентификовати све ове невине жртве. Истовремено је нападнуто и српско село Шадићи где је убијено 15 цивила српске националности. Брачни пар Мићо и Пејка Мишић су масакрирани у својој породичној кући а са њима је тог дана свирепо убијена и Пејкина мајка Јованка (1920).
10. септембра 1992. муслимански екстремисти су код места Црни Врх напали из заседе колону од седам цивилних теретних и једно цивилно путничко моторно возило. Колона се кретала из Шековића према Зворнику. Убијено је 11 цивила. Душко Новичић (21) погођен је са више хитаца и преминуо је на лицу места, док је његова супруга, која је била у осмом месецу трудноће погођена са три метка. Она је успjела да преживи, али је беба од задобијених рана преминула.
Неколико дана касније, муслимански терористи су извршили напад на привредни објекат Браћан и свирепо убили 7 рудара који су вредно радили и обављали свој тежак посао како би преживели. 26. септембра 1992. муслимани из Сребренице и Церске извршили су напад на српско село Рогосија и починили стравичан масакр над тамошњим становништвом. Убијено је 29 цивила српске националности а методе убиства виђене су још само у доба Османлија. Део извештаја о злочину гласи: "Нека тела су била угљенисана, на другима су прсти били одсечени на десној руци коју православци користе када се крсте, нека су била обрезана као тотално понижење, некима су биле извађене очи, по свима су биле ране од ножа, главе су биле изударане толико да се нису могле препознати, руке и ноге поломљене и одсечене."
У атару српског села Шадићи Горњи (Срба 228, југословена 2), општина Власеница, у заседи 23. децембра 1992. пресретнут камион којим је путовало више цивилних лица и са њима неколико припадника војске Републике Српске. Возило се налазило на српској територији и изван зоне непосредних ратних дејстава. Заседу поставили припадници неке мање терористичко-диверзантске јединице из састава Другог корпуса оружаних снага Армије БиХ. По избору места за заседу и неопаженом кретању могло се закључити да се ради о борцима регрутованим из околних муслиманских села највероватније са подручја Власенице, Церске, Кладња, Сребренице... Убијено је 12 лица.
На Велики петак, 16. априла 1993. јаке муслиманске снаге су напале заселак Трново и убиле 16 лица српске националности. Српкиња Миланка Лукић (39) убијена је на врло окрутан и свиреп начин и јако је било тешко идентификовати је, будући да јој је лице било непрепознатљиво од задобијених рана.
У српском селу Јелачићи (Срба 315, Југословена 2) 14. јануара 1994. на српску Нову годину ујутро око 7,30 часова почињен је један од најсвирепијих злочина над женама, старцима и децом. Том приликом муслимански терористи су уз повике "Алаху Егбер" напали ово небрањено село и убили велики број мештана српске националности, углавном жена и стараца, који су се затекли у селу. Неки од њих убијени на веома свиреп и бестијалан начин, што је утврђено када је српска страна након више од месец дана разменом дошла до тела покојника 22. фебруара 1994. и обдукције која је извршена под руководством др Зорана Станковића. Најчешће повреде на жртвама су биле: ископане очи, одсечене уши, повађени зуби, откинути нокти, а један од мушкараца био је кастриран. Похватани мештани Јелачића отерани у Кладањ где су били затворени, а неки у логорима и убијени. Сва имовина, посебно стока и резерве хране становника Јелачића опљачкани од нападача и бројних "цивила", у ствари чланова породица нападача и осталих мештана суседних муслиманских села: њихових жена, родитеља, деце. Остатак имовине уништен и спаљен. Убијени су Петко Божић, 1929; 2) Новица Ерделић, 1965; 3) Драго Ерделић, 1928; 4) Веселин Ерделић, 1941; 5) Драго Ерделић, 1944; 6) Божо Ерделић, 1910; 7) Радивоје Еркић, 1953; 8) Грозда Еркић, 1932; 9) Љубинка Еркић, 1927; 10) Невенка Еркић, 1914; 11) Радивоје Милић, 1940; 12) Јован Милић, 1940; 13) Неђељко Милић, 1967; 14) Коста Милић, 1955; 15) Миладин Вуковић, 1959; 16) Зора Божић, 1949; 17) Милош Сејменовић, 1964.
У фебруару 1994. муслимански екстремисти су на врло свиреп начин убили брата и сестру Драгана (12) и Наду (9) Брежанчић, чије једина кривица била њихова српска националност и православна вероисповести. То Бошњаци нису могли опростити овој невиној деци.
30. марта 1994. у раним јутарњим часовима нападнуто је српско село Пелемиши. У овом нападу су учествовале локалне оружане муслиманске формације из састава Армије БиХ (121. брдска бригада из Кладња, и др.). Том приликом убијено више мештана српске националности и њихових бранилаца, а насеље опљачкано, спаљено и разорено. Посмртне остатке три покојника српска страна примила тек 23. октобра 1995. Приликом запоседања села муслимани уништили, разорили и попалили 36 стамбених објеката, 10 викендица, 34 штале, 39 помоћних објеката, 5 гаража... Поред осталог, из села извукли и опљачкали 5 трактора, 5 путничких аутомобила, велики број пољопривредних прикључних уређаја, 820 свиња, 37 крава, велики број перади... Преживели мештани, деца, жене, болесни и стари једва успели да избегну у околна српска насеља суседних општина у Републици Српској: Шековиће, Власеницу, Зворник...
Након само месец дана, на дан православног Васкрса 1. маја 1994. после подне око 15 часова извршен поновни напад муслимана на ово насеље. И овог пута у нападу учествовале исте муслиманске јединице са подручја Кладња и Станова које припадају оружаним формацијама Армије БиХ. То је био, од почетка ратних сукоба на овом подручју, већ трећи поход муслимана на ово традиционално српско подручје. И ако су многи мештани успели да се безбедно повуку из села ипак је живот изгубило више лица српске националности. Пљачка и разарање остатака њихове имовине и објеката коначно је приведено крају. У то су се уверили и сами нападачи.
На свирп начин су убијени српски цивили Милисав Жепинић 2) Љубисав Ступар 3) Зоран Лаиновић 4) Љубиша Радојчић, 1968; 5) Ружа Радивојевић, 1950; 6) Мира Крстић,1976; 7) Мара Милић, 1927.
19. маја 1994. муслимански злочинци су недалеко од Власенице, на врло свиреп начин лишили живота Српкињу Божицу Влачић, стару 35 година.
У близини српског села Рупово Брдо убијено је пет цивила српске националности. Жртве страдале у заседи коју су поставили муслимани на макадамском путу између Рупова Брда и Купусна 27. маја 1995. у 17,15 часова. Организатори и учесници заседе припадници 28. дивизије Армије БиХ под командом Насера Орића са седиштем у заштиченој и наводно демилитаризованој зони Сребренице. Иако су од средине априла 1993. били под посебним наџором ОУН муслимани су веома често у мањим или вечим формацијама излазили из сребреничког краја и терорисали околна српска насеља и српско становништво. Супротно међународним обавезама те терористичке активности нису спречавали војници УНПРОФОР-а канадског, а потом ни холандског батаљона. То се догодило и наведеног дана када се пет српских цивила дрвосеча врачало у старом камиону марке Мерцедес напуњеном дрвима која су из шуме превозили за своја домаћинства. Прегледом спољних повреда тела констатовано да су неке жртве биле само рањене, а потом убијене тупим предметима и искасапљене ножевима.
Жртве: 1) Љубиша Голић, 1946; 2) Милисав Петровић, 1948; 3) Бранко Николић, 1950; 4) Миладин Савић, 1957; 5) Милош Мишић, 1961. Радивоје Савић, 1957; 5) Милош Мишић, 1961.
4. јула 1995. муслимани из Сребренице су на врло свиреп начин убили дечака Ристу Којића, старог 10 година. Истовремено, нападнуто је српско село Вишњица где је масакрирано десет српских цивила а више о 15 их је рањено. Најстарија жртва је била старица Анђа Марић, стара 87 година а сеоски пастир Јефто је пронађен без главе.
До данас нико није процесуиран за стравичне злочине над српском децом и цивилима.
Извор: ИСТИНА И ПРАВДА ПОРТАЛ СРПСКОГ НАРОДА
Коментари
Постави коментар