(СРПСКА ИСТРАЖИВАЧКА МРЕЖА)
Злочини у Руповом Брду су монструозни ратни злочини који су припадници муслиманских снага по налогу Насера Орића извршили у два наврата 10. јуна 1992. и 27. маја 1995. године над Србима цивилима, мјештанима овог подрињског села које је имало апсолутну србску већину у општини Милићи, у Сребреничком округу.
У том стравичним злочинима бојовници из муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине су убиле десетак цивила, док их је преко 50 рањено. Имовина Срба је опљачкана, а потом и спаљена... око 30 кућа је уништено, а исто тако и педесетак помоћних објеката. Мјештани Рупова Брда су се разбјежали по околним селима.
Хашки Трибунал је одбио да процесуира овај "Случај Рупово Брдо" посебно, док је Насер Орић, командант муслиманске 28. дивизије ткз. Армије БиХ ослобођен 2008. године одлуком Судског вијећа Међународног суда за бившу Југославију. А од Алије Изетбеговића је добио Орден Златног љиљана, највише војно одликовање муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.
Босанско-херцеговачко Тужилаштво и поред бројних доказа, свједочења и документације која им је достављена намјерно врше опструкцију процесуирања осумњичених лица, јер не желе да се злочинци и налогодавци открију, што би промјенило слику о босанско-херцеговачком рату 1990-их година у коме су само Срби означени као главни кривци за све.
ПРЕТХОДНИЦА
СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ .
Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).
1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у Милићима
Милићи су варош и општина која се налази на истоку Босне и Херцеговине, у близини ријеке Дрине, уз границу са Републиком Србијом.
Милићи се налазе у регији Бирач, односно средишњем дијелу Подриња, на надморској висини 165 метара.
Геостратешки положај Милића је веома повољан односно налази се на регионалном путу Власеница - Сребреница, односно магистралном путу Сарајево - Београд. Од Сарајева је удаљено 90 км на сјевероисток, а од Београда југо-западно 170 км. Од Сребренице је удаљено 30 км на запад.
Такође Милићи се налазе у подножију планине Јавор (највиши врх Меховац 1.500 м.н.в).
Према попису становништва из 1991. године Милићи су имали око 17.000 становника, од чега је преко 66% било Срба, а 33% муслимана... Док је село Рупово Брдо имало 125 становника, од чега 94% Срба и 6% муслимана.
ЗЛОЧИНИ
Одмах у пролеће 1992. године на територији средњег Подриња, односно регије Бирач муслиманске паравојне снаге које је предводио Насер Орић, постављен од муслиманских властодржаца почеле су етничко чишћење србских насеља. Тако су за кратко вријеме многа села очишћена и уништена.
Иначе, шира околина Сребренице је била проглашена за демилитаризовану зону од стране ОУН, што значи да Србска војска у Босни није могла да има ту тешко наоружање и артиљерију.
Први напад 10. јуна 1992.
У рано јутро локалне муслиманске паравојне снаге сачињене од екстремиста са подручја Церске, Сребренице и Коњевић Поља, Касабе са око 200 наоружаних лица је упало у Рупово Брдо, гдје је одмах почела пуцњава и палеж имовине Срба. Завладала је паника и мјештани су почели да траже спас у околним селима.
У овом првом нападу је најмање 25 кућа и десетине помоћних објеката спаљено и уништено, а прије тога и опљачкано. Поред тога, запаљена је радионице и управна зграда фирме "Бирач", основна школа...
Засједа 27. маја 1995.
Муслимански бојовници из 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине су посљеподне тог дана око 17 часова на макадамском друму између Рупова Брда и села Купусно поставили зајседу. То су били: Насер Орић, Рамиз Бећировић, Неџад Бектић, Смајо Манџић
Петорица домаћина, враћали су се из шуме гдје су били да насјеку дрва. Возили су се камиону марке Мерцедес пуном дрва за огрев... Муслимани су отворили пушчану ватру на њих и тројица су погинули на лицу мјеста, а двојица су тешко рањена. Да би им пришли ликвидатори и ударили их тако рањене кундацима углаву и дотукли их.
Лекари у Дому здравља Милићи само су констатовали смрт.
О овом злочину постоју документација код Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права под шифром 466/95.
ИМЕНА ЖРТАВА
Војислав М. Милинковић (54), запаљен у својој кући 10.06.1992.
Мирјана Г. Милинковић (53), запаљена у својој кући 10.06.1992.
Реља М. Милинковић (50), убијен 10.06.1992.
Радоје П. Милинковић (40), убијен 10.06.1992.
Владо В. Милинковић (44), убијен 10.06.1992.
Ковиљка М. Жугић (70), убијена 10.06.1992.
Комљен М. Жугић (67), убијен 10.06.1992.
Трифко К. Жугић (38), убијен 10.06.1992.
---------------------------------------------------------------------------------------
Љубиша В. Голић (44), убијен у засједи 27. маја 1995.
Милисав С. Петровић (42), убијен у засједи 27. маја 1995.
Бранко Д. Николић (42), убијен у засједи 27. маја 1995.
Миладин Р. Савић (35), убијен у засједи 27. маја 1995.
Милош М. Мишић (31), убијен у засједи 27. маја 1995.
ПОСЉЕДИЦЕ
Почетком јула 1995. године ВРС је ослободила читаво подручје око Сребренице, док се Насер Орић са својих пар сарадника хеликоптером извукао и побјегао у Сарајево.
Већи део припадника муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине се почео повлачити према Тузли и Зеници, гдје су поред окршаја са ВРС имали и међусобне обрачуне. Мањи део је заробљен, а пар стотина бојовника је убијено.
Народ се посље ослобођења почео враћати кућама.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У америчкој савезној држави Охајо делегације три зараћене стране потписали су мировни уговор 21.11.1995. године чиме је окончан 3.5 годишњи босанско-херцеговачки рат. Сребреница је остала у саставу Републике Србске.
Догађаји у Сребреници из јула 1995. године су засјенили све претходне злочине које су муслимански бојовници под командом Насера Орића учинили у циљу етничког чишћења, које је имало чак и елементе геноцида.
Међународна пропаганда коју су водиле НАТО земље су фабриковале лажи, као да је хиљаде муслимана цивила убијено од Србске војске у БиХ, а да је за то лично наредио генерал Ратко Младић.
Насер Орић је од Алије Изетбеговића одликован Орденом Златног љиљана, што представља највише муслиманско војно одликовање.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Насер Орић је оптужен 2003. године од Хашког суда и већ те године се појавио пред Судским већем. Суђење је трајало пет година, а правоснажна пресуда којом је ослобођен изречена је 3. јула 2008. године у Хагу. У Сарајеву је дочекан као национални херој.
Занимљиво је то што на том суђењу у Хашком суду нису довођени одређени свједоци (Брано Вучетић, Цвјетко Ристић, Радојка Филиповић...) који би потврдили његову умјешаност у те злочине.
Он је једини који је оптужен за велики број злочина који је почињен над Србима у Подрињу, иако је достављена документација за више од 200 лица.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у регији Бирач је снимљено неколико документарних филмова и објављено неколико књига, у коме се огледају геноцидне намјере муслиманског руководства из Сарајева, гдје су Насер Орић и сарадници били само извршиоци тих морбидних планова.
Поред србских аутора и један муслимански Ибран Мустафић је објавио 2008. године књигу "Планирани хаос" у коме детаљно наводи шта се дешавало у Сребреници. Тбог тога му је угрожена сигурност, добијао је пријетње смрћу.
ИЗВОР:zločinnadsrbima.com
Коментари
Постави коментар