Логорник Мутевелић је затражио од својих усташа и оружника да раде и на физичкој ликвидацији ухапшених људи. Злостављање талаца у власеничкој касарни и појединачна убиства по селима ускоро прерастају у масивне злочине .
2.1) ЗЛОЧИН У РАШИЋА ГАЈУ
Егзекуција највећег броја затворених обављана је у селу Рашића гај, поред потока Драгасевац, који се налазе на око 4-5 км сјеверно од Власенице .
 |
| Локација Рашића Гаја у односу на Власеницу |
Убиства ухапшених Срба су вршена тајно, скоро сваке ноћи у периоду од 23. јуна до средине јула 1941. године на следећи начин: затворени су у мањим групама од 6-7 људи прво везани жицом по двојица, након чега би међусобно били повезани ланцем, како нико не би могао да побјегне. Саопштавано им је како их воде у концетрациони логор, а увече око 20-21 часова испред затвора би долазио теретни камион чији би мотор био упаљен док би затворенике под окриљем ноћи водили пјешке према Рашића Гају. Како би сакрили праве намјере камион је неко вријеме возио по Власеници како би изгледало да су затвореници заиста одведени у логор ван Власенице, док би у ствари пјешке ишли до имања муслиманске породице Бргуља у Рашића Гају, неког од Бргуља би звиждуком позвали да изађе, а он би их повео до мјеста егзекуције које се налазио у близини и гдје су их чекале ископане раке. Кад би дошли до рака усташе би командовале да несрећни људи уђу у раку и крвави пир би могао да почне. Ова стравична убиства су вршена под вођством, односно по налогу логорника Мутевелића; др Шефкије Кадића; браће Рагиба, Суље и Хусеина Кадића; Махмута Манића; Салке Куртагића; Зулфаге i др Хасиба Бушатлића. Самим убијањем су руководили студенти Суљо Сушић i Аљо Топчић, који су били познати и као комунисти.
Прва група коју су чинили прото Душан Бобар, Данко Јокић, Јово Мићић, Бранко Ждерић, Анђелко Дракулић и Душан Јевтић је одведена у Рашића Гај одмах након хапшења, у ноћи између 22 и 23. јуна 1941. године.
 |
| Протојереј Душан Бобар, власенички парох (рођен 1886. у Власеници. Један од многих Срба који су страдали у Рашића Гају, убијен је мучки 22. јуна 1941. године. Oд 1992. године улица изнад православне цркве у власеничком насељу Крушевик носи његово име. Фотографија Политике из 1936. године. |
 |
| Љубомир Јакшић, парох из Хан Пијеска (рођен 1908. у Милетићима). Међу првима убијен у Рашића Гају. |
 |
| Данко Јокић - један од првих убијених Срба у Рашића Гају. До почетка рата био је један од најистакнутијих припадника српског народа и најбогатија особа у срезу Власеница. Само због тога је и убијен! Фотографија је највјероватније настала у аустроугарском периоду. |
23. јуна 1941. године затворене Србе су у пратњи два њемачка војника посјетили начелник среза Власеница, Асим Грухоњић; логорник Мушан Mутевелић, као и шеф суда Спахарић Сулејман. Иако су убиства већ започела, а устанак није ни планиран, усташе заточенима читају проглас да им се ништа неће десити уколико не дође до устанка. Међутим, ова усташка лаж није имала смисла, јер су се убиства наставила. У ноћи између 26 и 27. јуна 1941. у Рашића Гај је одведена још једна група у којој су били: Милан Савић, свештеник Јанко Савић, Љубомир Митровић, Новица Дракулић, Коста Дракулић и Обрад Пејичић. И након 28. јуна 1941. године и поред обећања да се заточеницима ништа неће догодити уколико не дође до устанка, ustaše настављају за убиствима. 4. јула у Рашића Гај одводе Ћуковић Ристу, Војина Дрљића, Милана Пејичића, Луку Деурића, Васу Деурића, Василија Деурића и Драгу Јакшића. Из непознатих разлога усташе из затвора 6. јула пуштају једну већу групу затвореника, а у притвору остаје 9 Срба које на клање воде у ноћи између 7. и 8. јула. Након што што им је Суљо Сушић командовао да уђу у раку, из ланаца се тргају и бјеже Лазо Радаковић, Ђорђо Вучковић и Ђорђо Вишковић и почињу да бјеже. Усташе почињу да пуцају, рањавају Ђорђу Вучковића и касније убијају, док Лазо Радаковић и Ђорђо Вишковић успјевају да побјегну. Овим бјекством клупко је почело да се одмотава, јер су храбри и одважни Вишковић и Радаковић успјели да пренесу истину о убиствима у Рашића Гају, о којима се до тада ништа није знало, јер су усташе породицама убијених говорили да су одведени у неки од концетрационих логора!
 |
| Лазо Радаковић (послератна фотографија) и Ђорђо Вишковић (фотографија из млађих дана) |
Постоје свједочанства "из друге руке" да су ови, као и сви остали убијени у Рашића Гају страховито мучени прије смрти. Усташка бруталност, као и начин убијања и откривање мјеста злочина су описани и у изјави једног свештеника о страшним судбинама свештеника са власеничког среза, датој 1. септембра 1943. године у Београду. Убијене су садистички мучили и иживљавали се и над њиховом мртвим тијелима!
 |
| Стравичан документ о злочину у Рашића Гају и иживљавању власеничких ustaša над Србима |
Спасоје Смиљанић из Папраће такође у својој изјави датој 18.12.1943. године у Београду наводи да су Срби у Рашића Гају убијени на звјерски начин - поклани и убијени ћускијама, као и да један дио није ни покопан већ оставњен крај потока Драгасевац .Чак је и усташки начелник среза Aсим Грухоњић у свом извјештају од 7. августа 1941. године, бр. 23/41, признао усташке злочине и потврдио да су остатке тијела убијених у Рашића гају развлачили пси, јер су били плитко закопани.
 |
| Дио извјештаја Асима Грухоњића, усташког котарског начелника за Власеницу, од 7. августа 1941. године, бр. 23/41 |
Не зна се тачан број убијених у Рашића Гају, али се процјењује да је поклано 80 па до 200 и навише Срба. Нажалост права истина вјероватно никада неће бити откривена, јер су наведени спискови непотпуни, а не зна се до ког датума су организована убиства трајала. Усташе нису водиле евиденцију смрти, послије рата нова комунистичка власт такође није придавала много значаја, али сасвим је сигурно је да је Рашића Гај мјесто огромног страдања за многе Србе из цијелог среза Власеница!
 |
Стравичан усташки извјештај из Власенице који показује постојање организованог и систематског плана за уништење српског становништва у срезу Власеница. Из публикације: "Злочини на југословенским просторима у првом и другом светском рату - зборник докумената, том I, књига 1", Војноисторијски институт, Београд 1993.
Извор: http://nezaboravimo.blogspot.com/2012/10/i-ustaskog.html |
Коментари
Постави коментар